Ima jedan kućerak u Sremu
Svaka pesma ima svoju posebnu priču i lični pečat autora. Neke su toliko puta prepravljane da im se više i ne zna autor, pa se smatraju narodnim. Druge pak imaju i autora i kompozitora. A najzanimljivije su one koje imaju autora, ali čak i među muzičarima preovlađuje mišljenje da su to stare narodne pesme. Jedna od takvih je svakako i pesma „Ima jedan kućerak u Sremu“, čiju melodiju mnogi prepoznaju već u prvim taktovima, a priča o njenom nastanku posebno je zanimljiva.
Vlada Kanić i kućerak iz detinjstva
Autor ove sada već toliko čuvene pesme Vlada Kanić, rođen je 1941. godine u Gospodskoj ulici u Zemunu. Tu je odrastao, počeo da se bavi muzikom, svira gitaru, komponuje i piše prve pesme. Otac mu je bio čuveni zemunski krojač, ali i veliki boem. Voleo je da pravi vino, ali i da peva. Ukratko, voleo je da živi.
Godišnje je pravio oko 2.000 litara vina, ali ga nikada nije prodavao. U vinogradu na Bežaniji, gde su se okupljali očevi prijatelji, sedelo se za dugim limenim stolom ispod pergole od grožđa i pevalo. Čaša po čaša, kako to obično biva posle nekoliko špricera, neko bi i zaplakao.
Otac bi tada rekao: „Nemoj, dušo, tu da plačeš, da nam kvariš raspoloženje. Idi dole u kućerak, tamo sam napravio salon za plakanje.“ Bila je to jedna kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. E, tu se sedelo i plakalo.
Od Subotičkog festivala do Norveške
Godinama kasnije, Vlada je učestvovao pet godina zaredom na Subotičkom festivalu omladine sa svojim kompozicijama. Pobedio je 1963. godine, a četiri godine kasnije debitovao i na Beogradskom proleću. Smešila mu se uspešna karijera. Putovao je po celoj bivšoj Jugoslaviji i sarađivao sa Zafirom Hadžimanovim, Senkom Veletanlić i Radmilom Karaklajić.
Kako to samo sudbina ume da zakuva, njegov prijatelj muzičar došao je u restoran Šumatovac, gde je tada često sedeo, i pitao ga da li bi sa njegovim bendom krenuo na dvomesečnu turneju po Norveškoj, da peva pesme Toma Džonsa. Željan avanture, seo je u kombi, krenuo sa njima u Norvešku i tamo ostao četiri decenije. Zaljubio se, oženio, dobio troje dece. Život je krenuo novim tokom.
Nostalgija koja je stvorila pesmu
U Zemunu su mu ostali roditelji, na koje je često mislio. Dok je on bio u Norveškoj, otac je prodao vinograd. Nostalgija ga je razdirala. Sedeći na kućnoj terasi i gledajući u ledeno Severno more, priviđao mu se Dunav i očev vinograd na bregu, sa kućerkom od blata.
Dok je supruga kuvala ručak, uzeo je gitaru i spontano zapevao: „Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je od blata, iz inata, s pogledom na jablanovo granje, i salonom na plakanje…“
Onda je zafalio refren, ume on i danas da ispriča. Deca su se okupila oko njega, a Eva je ostavila ručak i zajedno sa decom zapevala na srpskom, sa četiri norveška akcenta: „Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša…“
I tako je nastala ta čuvena pesma iz jedne čiste nostalgije, kao neki oproštaj od mladosti i života koga više nema. Bilo je to davne 1986. godine.
Kako je „Kućerak“ stigao do tamburaša
Iste godine, u restoran njegovog prijatelja u Oslu dolazi orkestar Tamburica 5. Trebalo im je nekoliko pesama i on im je ponudio neke svoje stare, ali pod uslovom da on otpeva „Kućerak“. Sa njima je snimio i ploču.
Godinama kasnije, kada se vratio u svoj rodni Srem, saznao je da pesma ne samo da nije zaboravljena, nego je sve tamburaške bande rado pevaju na opštu radost publike.
Pesma koja je postala deo tradicije
Priča o pesmi „Ima jedan kućerak u Sremu“ pokazuje kako jedna lična uspomena može da preraste u pesmu koju će prihvatiti generacije. Iako je nastala daleko od rodnog kraja, u Norveškoj, njeni stihovi nose snažnu emociju prema Zemunu, Sremu, porodici i vremenu koje je ostalo iza autora.
Možda je upravo zbog toga mnogi doživljavaju kao staru narodnu pesmu. Njena melodija i stihovi toliko su se udomaćili među tamburašima i publikom da se često zaboravlja da iza njih postoji konkretna priča i čovek koji ih je napisao iz čežnje za svojim krajem.
Izvor: womenandwineserbia.com
