Na SFF-u sam ove godine imala priliku da pogledam nekoliko sjajnih filmova. Ipak, jedino je „Planina“ učinila da razmišljam o njoj danima. Zato me vest o priznanju nimalo nije iznenadila.

Priča živopisnih junakinja sa Sinjajevine u kojoj se prepliću lično i političko nije, kao što su neki mislili, samo još jedna priča o teškom životu u ruralnoj sredini i uzaludnoj borbi protiv sistema. U pitanju je priča o otporu, snazi i položaju žene, kroz koju se proteže i snažan simbol brige o bližnjima.

„Planina“ / To Hold a Mountain je dugometražni dokumentarni film Biljane Tutorov i Petra Glomazića, srpsko-francusko-crnogorsko-slovenačko-hrvatska koprodukcija. Sniman je na Sinjajevini sedam godina, od 2018. do 2025, uglavnom na katunu Okrugljak i u okolini. Na Sarajevo Film Festivalu imao je regionalnu premijeru 15. avgusta 2026. i njime je otvoren Takmičarski program dokumentarnog filma.

Pre Sarajeva dogodila se velika stvar: film je imao svetsku premijeru na Sundanceu 26. januara i osvojio World Cinema Grand Jury Prize: Documentary, odnosno glavnu nagradu žirija za međunarodni dokumentarni film.

Sada mu se pridružilo i Srce Sarajeva za najbolji dugometražni dokumentarni film.

Film o snazi žene, ali i mnogo više od toga

Glavna protagonistkinja je Mileva Gara Jovanović, a uz nju je Nada Stanišić, koja na početku priče ima trinaest godina.

Ona se Gari obraća sa „majko“, ali kako film odmiče saznajemo da je zapravo reč o njenoj sestričini, koju je Gara prihvatila i odgajila kao ćerku. Nadinu majku, Garinu sestru, ubio je njen suprug, odnosno Nadin otac. On je zbog toga završio u zatvoru, a tokom perioda koji film prati približava se trenutak njegovog izlaska.

Osećaj besa i nemoći razlio se kroz bioskopsku salu tokom scene u kojoj Gara priča o sudbini svoje sestre. Tragična, ali nažalost dobro poznata sudbina mnogih balkanskih žena.

Upravo tu postaje jasno koliko je „Planina“ slojevitija nego što se na prvi pogled čini. Borba za očuvanje Sinjajevine od pretvaranja u vojni poligon jeste njena najvidljivija tema, ali ispod nje postoji čitav niz drugih borbi. Gara štiti planinu, način života svoje zajednice i prirodu, ali istovremeno štiti Nadu i pokušava da prekine ciklus nasilja koji je već odredio život njihove porodice.

A pejzaži Sinjajevine na velikom platnu izgledaju nestvarno lepo. Planina je izvor života, porodično nasleđe, dom i nešto o čemu se brine. Nasuprot toj monumentalnoj prirodi stoje veoma konkretni sistemi moći sa kojima se Gara suočava.

Ona nije očekivana filmska heroina. Direktna je, duhovita, tvrdoglava, neustrašiva. Teško ju je smestiti u unapred pripremljenu predstavu o tome kako bi žena iz crnogorske planinske sredine trebalo da izgleda i govori. Ona predvodi svoje komšije i to na konju. Organizuju zajedno protest protiv izgradnje vojnog poligona, a Gara Jovanović se ne plaši ni da se suoči sa predstavnicima vojske u tv duelu.

Za predivne kadrove u filmu možemo da zahvalimo Evi Kraljević. Svako mačence, svaka krava u krupnom planu, ćošak njihovog skromnog, ali toplog doma ili prikaz nepreglednih pašnjaka Sinjajevine učinili su nam junakinje još bliskijim.

Kada privatno postane političko

Porodičnu tragediju Gare i Nade nemoguće je posmatrati potpuno odvojeno od položaja žena u regionu. Femicid i partnersko nasilje nisu neka daleka tema koju autori naknadno pridodaju priči o Sinjajevini. Oni su svakodnevni deo sveta iz kojeg njihove junakinje dolaze. Normalizovani i opravdavani, uz čest izostanak adekvatne institucionalne reakcije.

U Crnoj Gori su poslednjih godina upravo slučajevi nasilja nad ženama više puta otvarali pitanje koliko institucije uspevaju da zaštite žene koje nasilje prijavljuju. Zato sudbina Garine sestre u filmu boli i zbog toga što nije predstavljena kao izolovana tragedija jednog doma. Iza nje se lako prepoznaje mnogo širi obrazac.

Izrazito lične teme film je učinio i političkim.

Na završetku projekcije autor Petar Glomazić otkrio je da je kao dete mnogo vremena provodio kod rodbine nedaleko od Garinog sela, okružen netaknutom prirodom Crne Gore. Nakon što je svojoj partnerki Biljani prvi put otkrio iste predele, rodila se želja da snime film. Oni tada nisu mogli da zamisle u šta će projekat da izraste i koliko će godina pratiti život jedne netipične porodice. Snimanje je trajalo više od 230 dana, a članovi ekipe praktično su živeli sa Garom i Nadom.

Uprkos tome, trudili su se da snime samo značajne momente, poštujući privatnost junakinja i ne želeći da iniciraju situacije već puštajući da se spontano dogode.

Gara i Nada sa druge strane platna

Dodatnu težinu projekciji u Sarajevu dalo je prisustvo samih protagonistkinja. Gara i Nada bile su u sali. Nakon filma stale pred publiku koja ih je prethodnih sat i po gledala u nekim od najintimnijih trenutaka njihovih života. Jednako živopisne i autentične.

Devojčica koju na početku filma upoznajemo sa trinaest godina pojavila se pred nama kao mlada žena koja je praktično odrasla pred kamerom i stasala za fakultet.

A svega nekoliko redova iza mene sedeo je predsednik Crne Gore Jakov Milatović, koji je takođe došao na regionalnu premijeru. Teško je ne primetiti simboliku takve slike: na platnu gledamo ženu koja se godinama suprotstavlja odlukama sistema kako bi zaštitila svoju planinu, dok predstavnik samog državnog vrha sedi među publikom i gleda njenu priču.

Još je zanimljivije što je Milatović Garu u februaru ove godine odlikovao Ordenom crnogorske zastave za doprinos očuvanju Sinjajevine.

Možda je upravo u tome jedna od najvećih vrednosti „Planine“. Njen svet je izrazito lokalni: Sinjajevina, katun, stoka, jedna porodica i jedan konkretan politički sukob. Ali pitanja koja iz njega izlaze nisu lokalna.

Ko ima pravo da odlučuje o prostoru u kojem drugi žive? Koliko daleko smo spremni da idemo da zaštitimo nekoga koga volimo? Kako se prekida nasleđeni ciklus nasilja? I kako izgleda herojstvo kada njegov glavni junak nije brkati ratnik iz neke epske pesme, već žena koja odbija da se povuče iz sopstvenog doma?

Foto: Kadar iz filma/SFF